Planiranje plodoreda

Čuvanje plodnosti tla na oranicama ostvaruje se dobrim planiranjem plodoreda, posebno u ekološkoj proizvodnji. U ovom ratarenju, u strukturi plodoreda, krmne i leguminozne biljke, odnosno usevi za zeleno đubrenje, zauzimaju najmanje 20% obradivih površina, a strnine ili okopavine ne smeju da obuhvataju više od 50%.

Pri tome treba koristiti biljke sa različitom dubinom zakorenjivanja, različitom potrošnjom i potrebama za pojedinim hranivima.

Vrste i sorte koje čine plodored su one:

  • koje su tražene na tržištu;
  • o čijoj proizvodnji proizvođač ima dovoljno znanja i iskustva;
  • za čiju proizvodnju postoji raspoloživa oprema;
  • za koje se način đubrnja i obrade može prilagoditi tipu zemljišta i ostalim lokalnim agroekološkim uslovima;
  • za koje postoji dovoljno radne snage na gazdinstvu;
  • čiji se optimalni rokovi setve i berbe uklapaju u optimalan raspored korišćenja prirodnih i ljudskih resursa na gazdinstvu;
  • čija se proizvodnja uklapa u raspoloživi proračun gazdinstva, a obećava ekonomičnost.

Plan plodoreda ne može se preuzeti ni kopirati, već se mora u potpunosti prilagoditi uslovima svakog pojedinog gazdinstva, vrednosti useva za održavanje plodnosti, sposobnosti čuvanja hraniva, mogućnosti suzbijanja štetnih organizama (korovi, bolesti i štetočine), kao i raspoloživosti radnom snagom i mehanizacijom.

Izrada plana plodoreda

Razvojem ekološke proizvodnje došlo je do širenja zapostavljenih ili uvođenja novih vrsta u nova područja proizvodnje, poput: pira, poznatog i kao dinkel, krupnik ili spelta (Triticum spelta), tritikale (Triticosecale), heljda (Fagopyrum esculentum), lan (Linum usitatisimum)štir (Amaranthus sp.), kinoa (Chenopodium quinoa), batat (Ipomoea batatas), čičoka (Helianthus tuberosus) i druge, koji pretežno imaju skromne zahteve prema zemljištu i agroklimatskim uslovima, a traženi su na tržištu.

Osnova za izbor plodoreda su zemljište, biološke specifičnosti biljaka kao i dobar odabir preduseva. Zato se pri izradi plana plodoreda treba koristiti sledećim podacima:

– primeri dobre smene useva:

  • ozima pšenica posle raži i zobi daje dobre prinose, a posle ječma, zbog bolesti, značajno smanjuje prinose.
  • Ozimi ječam dobro uspeva posle raži i zobi, a u ponovljenoj setvi daje niže pri­nose.
  • Povoljne smene strnih žita su: zob-ozima pšenica, ozima pšenica-zob.
  • Zob posle pšenice daje veće prinose nego posle krompira ili šećerne repe, jer u sušnim godinama zob pati od nedostataka vode.
  • Kada je neophodno ponoviti setvu strnine na istoj parceli, trebalo bi se opredeliti za različitu biljnu vrstu (ječam, zob, tritikale).
  • Paradajz se može gajiti i do dve godine uzastopno na istoj parceli, ali nikako posle paprike, plavog patlidžana i krompira.

– primeri smene useva koje treba izbegavati:

  • jari ječam posle zobi;
  • Pšenica nakon ječma;
  • Jari ječam nakon ozimog ječma;
  • Zob nakon zobi;
  • Setvu heljde nakon pšenice, zbog prenosa bolesti prizemnog dela stabla;
  • Suncokret zbog velikog napada bolesti i štetočina na istoj parceli može se sejati tek svake pete godine;
  • Sojauljana repica i grašak imaju zajedničke bolesti sa suncokretom, pa bi vremenski razmak između setve ovih useva i suncokreta trebalo da bude najmanje četiri godine.

Različite potrebe useva za hranivima

Pojedine vrste biljaka imaju različite zahteve prema hranivima i na različite načine osiromašuju tlo. Kukuruz, repa i povrće zahtevaju više hraniva od strnih žita i jednogodišnjih leguminoza. Lupinabobsoja heljda dobro iskorišćavaju teže pristupačne oblike fosfora, pa se posle ovih useva povećava sadržaj lako pristupačnog fosfora. Posle leguminoznih biljaka treba gajiti one vrste koje najbolje iskorištavaju povećan sadržaj azota u zemljištu.

Specifične potrebe pojedinih povrtarskih i ratarskih vrsta za hranivima:

  • vrste sa povećanim zahtevima za azotom: salata, kupus, kelj, karfiol, brokoli, kelj pupčar, kukuruz (za zrno i silažu), šećerna repa, paprika, ozima pšenica;
  • vrste sa povećanim zahtevima za fosforom kalcijumom: paradajz, paprika, patlidžan, krastavci, dinje, bundeve, šećerna repa;
  • vrste sa povećanim zahtevima za kalijumom: luk, šargarepa, beli luk, praziluk, repa, rotkvica, krompir, suncokret.

Regulacija štetnih organizama (bolesti, štetočine, korovi)

Usevi koji su botanički svrstani u iste familije ne treba neprestano uzgajati na istoj površini, jer se u zemljištu jednostrano nagomilavaju štetne materije, koje podstiču delovanje štetnih organizama. Zato je potrebno dobro isplanirati prostornu i vremensku smenu useva.

Kada su u pitanju bolesti i štetočine, treba voditi računa o vremenskom periodu koji treba proći da bi jedan usev ponovo došao na isto plodoredno polje. Smenjivanje lisnatih korenastih vrsta sa žitima, takođe je preventivna mera u borbi sa štetnim organizmima. Na primer, višegodišnje krmne kulture potiskuju gljivu koja izaziva poleganje strnih žita, a kadifa, špargla, neven, facelija i raž su poznate antinematodne vrste.

Izvor: agroklub

foto: pixabay

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*